nada…svetlost…muzika…misao kao izazov

Put kojim se teže ide

Kad postavite više ciljeve za „njihovo dobro“ pred svoju decu, budite spremni da, za isto to više dobro,  bez gundjanja podnesete neka neminovna narušavanje vašeg komoditeta.

Pripremite se  da uvidite da je put koji birate svojoj deci često dosta zahtevniji od onog kojim biste vi bili spremni da idete. Poštujte njihov napor da vam udovolje i predju ga.

Ako svarite unapred izneto, biće vam mnogo lakše da hvalite i nagradjujete sam dečji trud da put predju, a manje da se fokusirate na rezultate.  Ne brinite, srešće deca dovoljno onih koji će ih vrednovati, kritikovti i obeshrabrivati u životu. Vi budite više od toga, budite njihova bezuslovna ljubav, njihova sigurnost.

Od nedeljnog jutra saznala

Lola Lucia Hope

 

Oproštaj

Oprostiti ne znači promeniti stav prema nečemu. Oprostiti znači promeniti sebe dovoljno da potezi onih kojima opraštamo prestanu da nas bole.

 S ljubavlju Lola Lucia Hope

Nešto kao slikovnica

– Zašto ne staviš neku sliku uz te tekstove il´ malo muzike, neku dekoraciju.

– Pa nije ti ovo dečja slikovnica, breeeee! Ovo su moja unutrašnja talasanja.  Mislim, mogu da stavim čipku od mušeme i plastični karanfil i pravim se da sam retro. Si pošašavio sasvim, pa da slike odvlače pažnju od mojih mudrovanja. Ko će onda misli sa mnom da deli, ako se svi za tu vidljivu lepotu zakače? Ja sam, ja sam, breeee, mislim kako se ono kaže – žena od suštine.

– E jesi baš, sva si takva. A što ne staviš makar sebe?

– Pa nisam ja leptir da se čiodom pribodem.

– Nisi, dušo, nisi. Bliže srodstvo vidim sa zunzarom. Ček, a šta je sad to?

– Koje?

– Pa to. Koga si nacrtala? To si, kao ti?

– Ne, pa zar ne vidiš? To je Mira.

– Koja Mira? A šta je ovo iza nje?

– Virci.

– Auuuuu, razbolela si se teško. Bulazniš. Kakvi sad virci?

– Pa znaš onu: iza Mire trista vire. Eeeee, to su ti virci, a  ja sam jedan od njih.

. Znao sam oduvek da si nenormalna.

– Nisam. Vidi kako se durim, breeee. sasvim sam normalna! Aloooooo!!!

– Auuuu, baš me iznenadjuješ. Mislio sam da ćeš to shvatiti kao kompliment. Mnogi to vole.

– Šta? Da budu nenormalni?

– Paaaaaa, daaaaa. Da im to kažemo.

– E, jes´ vole ali malo sutra. Vole da budu unikatni, jedinstveni, originalni. Ko li je to samo smislio da reći nekom da je  nenormalan može biti kompliment.

– Kakva je razlika?

– U ćagi, dragi moj, u ćagi.  Baš da vidim ko bi se time još ponosio, da dobije i zvanično na papiru da je nenormalan.

– Jao, breeee, što si ti danas neko zakeralo.

– Jok ja. Mislim, jok samo danas. Oduvek sam takva, kako ne primećuješ? Pod uslovom da smatramo da je zakeralo onaj koji stvari naziva njihovim pravim imenima.

– Vidim da je pravi trenutak da te nekako ućutkam.

Zavesa.

*** Prim. aut.: Dragi čitaoče, dalji tok dogadjaja iza zavese apsolutno je prepušten tvojoj maštovitosti i ličnoj potrebi.

 

Lola Lucia Hope

 

 

Veličina opraštanja

Ne znam kojom spravom za tačno merenje bi mogla da se meri veličina opraštanja, ali ima onih koji tvrde da nema oproštaja većeg od roditeljskog. Rekla bih – posmatrano iz ugla roditelja. Medjutim, budimo pošteni: ono što oproste deca roditeljima, zaista nema granica.

Ne vaspitavaju oni nas nego mi njih – istina je, slažem se. Neuki u vaspitavanju, svašta im radimo, trudeći se da , manje ili više, budemo na visini zadatka. Ono što im posejemo po duši i kako je,  iz najboljih roditeljskih namera izranjavimo ostavimo im da kasnije rešavaju teškom mukom ostatak svog života. Retko kad se uopšte dosetimo da se pomolimo da budu bolji roditelji od nas, jer mahom roditelji žive u ubedjenju da su savršeni a loša su – deca.

Poštujte oproštaj dobijen od čistog dečjeg srca u ime ljubavi, za sve gluposti koje, podižući ih pravite. I verujte, nema većeg opraštaja od tog.

 

 Lola Lucia Hope

 

Učenje na greškama

Repetitio est mater studiorum.

Deco moja, nemojte ponavljati naše greške da biste sticali mudrost na njima. Dovoljne će vam biti one koje ćete sami praviti.

Lola Lucia Hope

Ljudska tipologija

Na svetu postije tri vrste ljudi (žao mi je ako sam vas ovim podatkom razočarala, jer ste ih očekivali više):

–  isti koji bi po svaku cenu da budu različiti

–  različiti koji teže da budu isti

–  oni koji umeju da vole sebe ma kakvi bili

Sve vas voli Lola Lucia Hope

Šta će lubenici semenke?

Ja stvarno ne znam kako je priroda mogla da smisli takvu glupost kao što su semenke u lubenici. Kao da nije dovoljna već debela kora, koju moramo da odstranimo. Kad samo pomislim na sirote generacije naših jadnih predaka koji su se mučili izvlačeći semenkice vrhom noža iz slasnih kriški, pljuckajući one oku nevidljive i gutajući one najprefriganije, duboko u slasti skrivene.

Srećom, onda se lubenici desio ČOVEK. Odlučio je da, zarad svoje slasti, žrtvuje gomile sati u laboratoriji ne bi li postigao da  crvenu bajku više ne narušavaju ti sitni feleri. Ostalo je još par tvrdoglavih prevazidjenih veterana koji pljuckanje ne bi menjali ni za kakve laboratorijske blagodeti i koji uporno čuvaju svoju viziju savršenstva. Čuj, lubenica bez semenki! Čudom ne mogu da se načude, a ni ja sa njima.

– Eeeee, vidi, hoće da uvezu šleper lubenica, ali samo onih bez semenki!

Gledam u slušalicu i pokušavam da pogodim šta je sledeće: pšenica bez zrna, jabuka bez kore, sladak limun, kukuruz bez klipa? Nego, dsamo da ne zaboravim da sve to ide uz obaveznu etiketu: nije genetski modifikovano. A i ribe su spontano dobile krila, a slonovi peraja, zar ne?